2023. január 31., kedd

Važan je kontinuitet

U Elemiru je, za razliku od ranije, komemoracija aradskim mučenicima održana ispred crkve

Na naš nacionalni dan žalosti, centralna komemoracija je i ove godine održana u Elemiru u Banatu – ali po drugačijem protokolu nego ranije. U katoličkoj crkvi Svetog Augustina nije bilo mise ni polaganja cveća za spomen na počivalište generala Ernea Kiša ispod crkvenog svetilišta. Komemoracija je održana ispred crkve, počela je intoniranjem himne, a završena je „Sozatom”.

Organizator komemoracije, Mađarsko kulturno društvo „Petefi“ iz Zrenjanina, od zrenjaninske biskupije je dobilo obrazloženje da je do promene došlo zbog radova koji se izvode na prostoru crkve.

„Zrenjaninska biskupija nas je obavestila da su u toku radovi na renoviranju i zbog toga se komemoracija neće odvijati na uobičajen način. Ali mi, organizatori, insistirali smo na lokaciji“, čuli smo od Lajoša Jenovaja, predsednika udruženja.

Na komemoraciji je govor održao Šandor Mihalko, savetnik Ambasade Mađarske u Beogradu.

„U svojim odlukama ne fokusiraju se na trenutnu korist, već na nacionalni interes, dugoročne ciljeve, mogućnost stvaranja prosperiteta, mira, razvoja. Oni koji žele da stvaraju za dobrobit otadžbine, a čije odluke, ma koliko teške bile, pa i za sebe same, rukovode se nepokolebljivom verom u budućnost i opstanak nacije. Primer koji su dali naši nacionalni heroji treba da bude putokaz za sve nas. U tom duhu i sada stojimo ovde, a sa tom mišlju moramo gledati i u budućnost“, rekao je savetnik.

Mr Jene Hajnal, predsednik Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, istakao je da će sećanje na 1848. godinu i zahteve iz 1848. godine nastaviti da žive u našem narodu i nakon polaganja oružja u Vilagošu. Da nas podseti da možda mogu biti moćniji od nas, a možda i jači od nas, ali nema te zemaljske snage, ni zemaljske sile koja bi mogla da stane na put težnjama formulisanim 15. marta 1848. godine, a koje bi mogle sprečiti nas da 15. mart i 6. oktobar dostojno proslavimo bilo kada i bilo gde. Kao što nema zemaljske snage, ni zemaljske sile koja bi bila u stanju da zaustavi Mađare Panonskog basena koji žele da idu svojim putem i da iskoriste svoje mogućnosti.

„Istorija se ne može odvojiti od sadašnjosti i traganja za budućnošću. Uostalom, smisao svega je da se pomogne opstanku nacije, za šta su svoje živote dali i naši mučenici. Neka ovaj dan, ova komemoracija ovde ispred rimokatoličke crkve u Elemiru, pomogne da se podigne svest o našoj sudbinski skovanoj istorijskoj zajednici kod ostalih naroda koji ovde žive, a da ovaj dan pomogne i u očuvanju našeg naroda”, poručio je predsednik nacionalnog saveta.

Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, izjavio je posle komemoracije da je nacionalni dan žalosti bio isto toliko uzvišen, da je dan imao isti značaj, isti osećaj i ista atmosfera su ispunili prostor, bez obzira što je prostor sada bio mnogo veći.

„Dobri bog nas je milovao jarkim sunčevim zracima i toplim suncem. Komemoracija, nacionalni dan žalosti, ne zavisi od mesta i niko ga ne može pokvariti. Čak ni onda, ako je to bila nečija namera. Ne vidim ovde ništa što bi nas sprečilo da ovaj dan obeležimo na uobičajen način, da održimo misu, pa da položimo venac u kripti. To se ove godine nije dogodilo. Bez obzira na to, mislim da je kontinuitet neverovatno važan. Sačekaćemo da se radovi završe i da možemo da se vratimo na već uobičajeno mesto obeležavanja”, rekao je predsednik SVM-a.

Pošto ni bista Erna Kiša postavljena u bašti crkve u Elemiru 2016. godine nije na mestu, venci su postavljeni na ili ispred spomen-ploče na fasadi crkve. U ime Mađarske, vence su položili Šandor Mihalko i Tibor Kajzinger, prvi konzul Generalnog konzulata Mađarske u Subotici.

Naši mučenici

Četiri od trinaest aradskih mučenika su iz današnje Vojvodine. Jožef Švajdel iz Sombora, Karolj Lajningen Vesterburg je rođen u Nemačkoj, ali je preko svoje supruge postao veliki zemljoposednik u Novom Bečeju. Sudbina dvojice, Vilmoša Lazara i Ernea Kiša, povezana je sa Nađbečkerekom.

Vilmoš Lazar je rođen u Nađbečkereku, a kasnije se preselio u Temišvar, Erne Kiš je rođen u Temišvaru, ali njegova imanja su bila u blizini Nađbečkereka, Novog Itebeja i Elemira. Obojica su jermenskog porekla, jedan je rođen u siromašnoj, a drugi u imućnoj porodici. Jednom od njih podignuta je statua na glavnom trgu Nađbečkereka, a drugom spomen-ploča. Međutim, sudbina je bila podjednako surova prema obojici: dobili su „milost“ da budu osuđeni na smrt streljanjem umesto vešanja. Oni su 6. oktobra 1849. među prvima pogubljeni u Aradu.