Na neki način sam prepoznala kako se upoređuju novinari sa psima. Ljiljana Smajlović, u vreme kad je bila predsednik Udruženja Novinara Srbije je izjavila za naš list, da se novinari mogu uporediti sa preplašenim psima koji se drže na kratkom povocu, koji ponekad i zalaje ali ga se niko ne plaši. Nedavno je list „Ilustrovana Politika“ uporedio novinare sa psima, samo u drugom kontekstu: psi su opozicija (Vreme, NIN, Danas, koji se ne priključuju medijima koji veličaju vlast), koji su se otrgli sa lanaca i slobodno laju i ugrožavaju stabilnost vlasti.
Danas je u našoj državi najuznemirujuće pitanje da li postoji sloboda medija ili ne, na kakve posledice može da računa onaj koji izrazi svoje mišljenje. U društvu koje još hoda u dečjim cipelama na polju demokratije, i gde je narod preopterećen problemima preživljavanja, prosečan čovek je sklon da misli da je na ,,idealnom zapadu“ sve savršeno: velike plate, dobra kola, najnoviji modeli telefona u džepovima, da su mediji slobodni, o čemu u našoj državi slušamo suprotno. Ne možemo biti sigurni ni u to šta je tačno merilo za slobodu medija: procena struke, ili mišljenje međunarodnih institucija. Ako uzmemo u obzir pet kategorija procenjivanja Reporteri Bez Granica, možemo videti da sem Kostarike i Novog Zelanda, najveću slobodu medija imaju uglavnom Evropske zemlje: Nemačka, Holandija, Švajcarska, Belgija, Portugalija, Austrija, Lihtenštajn, Danska, Švedska, Norveška, Finska, Estonija. Srbija se svrstava u treću kategoriju, gde se nalaze i sve bivše republike Jugoslavije, Poljska, Mađarska i Grčka. Znači da članstvo u EU ne daje garanciju ni za šta, a ni u SAD nije sjajna situacija, svrstavaju se u drugu kategoriju.
Sa gledišta ,,zdrave države“ Srbije bi bilo mnogo bitnije da se bavimo pitanjem, kakve bi posledice mogli imati, kada bi čovek zastupao različit stav većine. One koji postavljaju pitanje vezano za odluke vlasti, ili koji preispituju neke preduzete mere, proglašavaju izdajnicima, obeležavaju ih kao narušioce stabilnosti države, postaju mete i provlače ih u opanjkavajućim novinskim tekstovima. Takve osobe su primorane da se suočavaju sa raznim pretnjama. Nije samo problem u uticaju na politiku uređivanja u medijskim kućama, već je problem u konstantnom zastrašivanju novinara.
Dinko Gruhonjić, Nedim Sejdinović, Zoran Radovanović, Željko Matorčević, novinari KRIK-a i CINS-a su samo neki od onih koji su proteklih meseci i godina opominjani, u nekim situacijama i fizički napadani, zbog svog novinarskog posla, ili zbog neke obrađene teme ili zbog različitog mišljenja od mišljenja vlasti.
Došli smo do toga kao do prirodne posledice, da skoro svaka medijska kuća krši pravo građana na informisanje. Oformile su se dve političke medijske polarizacije: sa jedne strane vlast i medijske kuće koje ga podržavaju, a sa druge strane politička opozicija, čiji je politički princip ,,Vučić je loš“- ove medijske kuće prikazuju da je sve što radi vlada loše. Nestala je sredina, a to je ono što čini stvarnost stvarnim. Informisaniji deo društva više ne veruje medijima ni kada objektivno informiše o nekim osetljivim i važnim temama. Tako doprinose mediji i društvo nezainteresovanošću ljudi, jer narod počinje da čita novine iz zabave, dosade, a ne da bi se informisao. Tibor Varadi, akademik, govoreći o slobodi medija je rekao: ,,Sve manje i sve ređe se spominje ili brani jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na pravdu.“
Na naslovnoj strani „Ilustrovane Politike“ se pojavio tekst tačno na dvadestogodišnjicu prihvatanja Vučićevog zakona o medijima. Da li je slučajno ili nije, ali se pojavilo baš na dan kada je počela hajka vlasti na medije pre dvadeset godina: više medijskih kuća je bilo sankcionisano, 250 novinara je bilo pozvano na informativne razgovore, njih pet je zatvoreno-jedan zato što je na prozor od redakcije izlepio plakatu sa natpisom ,,free media“- i Slavka Ćuruviju su u tom periodu ubili. Zakon o medijima koji se vezuje za ime Vučića je autentičan primer kada vlast poštuje zakone države, ali njihov sadržaj potkopava svaku vrednost, koja se oformila tokom razvoja društva. Primer za to je 72. član spomenutog zakona, prema kojem nije obaveza onoga koji je pokrenuo postupak protiv novinara da dokazuje njegovu krivicu, već obrnuto, okrivljeni je trebao da dokazuje svoju nevinost. To se nije promenilo ni posle dvadeset godina. Umesto toga se suprotna mišljenja zataškavaju pomoću nepisanih pravila, ili se marginalizuju do iznemoglosti.
