U Pančevačkom (neprijavljenom) staračkom domu, dogodio se požar sa tragičnim ishodom, koji je ponovo stavio u prvi plan brigu o starijim osobama. Jer je u današnje vreme mnogo bitnije pitanje budućnosti mladih, mogućnosti zaposlenja, perspektiva i naravno egzistencijalna pitanja ljudi srednjih godina. Možemo reći da nemamo vremena da se bavimo pitanjima starih ljudi.
Foto: Gergely József
Roditelji, bake i deke su uglavnom važni dok mogu da pomognu svojim potomcima. A kada ovo nije slučaj, onda i brižnost jenjava. Naravno, ovo nije uvek i svuda bio slučaj. Nekada su se stariji ljudi mnogo više vrednovali i poštovali. Pre trideset-četrdeset godina, prozivali su onoga ko je odveo svoje roditelje u starački dom. U današnje vreme ovako nešto se smatra normalnim. Glavni razlog ovome je taj što današnja omladina napušta svoja rodna mesta. Oni onda bukvalno bivaju prepušteni sami sebi. Jedan poznanik mi je pre neki dan ispričao, da mu je njegova bolesna žena rekla kako bi bilo bolje da je umesto četvoro rodila osmoro dece, ali ni to ne bi garantovalo činjenicu da će u starosti biti prepušteni sami sebi. U besparici, pored malih penzija i nezaposlenosti mladih ljudi, mogu se smatrati srećnim oni stariji ljudi koji poslednju fazu svog života mogu da provedu u staračkom domu. Jer barem tamo nisu usamljeni. Naravno, troškove doma ne može svako da priušti. I onda dolazimo do činjenice da u poslednje vreme, poput pečuraka, niču starački domovi po raznim privatnim kućama. Sve ih je više jer očigledno postoji potreba za njima. Nešto su jeftinije od gerontološkog centra u okviru državne uprave. Primaju klijente i za oko pet hiljada dinara manje na mesečnom nivou. Razlika i nije toliko velika, ali ako i pored toga još štošta treba uraditi i čekati mesecima da se dobije mesto u državnom staračkom domu, onda je sled događaja savim razumljiv. Naizgled svi dobijaju: ljudi brzo i jeftino nađu rešenje „problema“, nekoga ko će voditi brigu o bespomoćnim roditeljima. Ali da li i glavni akteri ove priče prođu dobro?
I ovaj slučaj u Pančevu je pokazao to, da se stari ljudi u ovakvim domovima ne osećaju uvek bezbedno i ne ophode se adekvatno prema njima. Jer se za prethodne tri godine samo u Beogradu desilo tri požara u staračkim domovima. Procenjuje se da u Srbiji ima oko četiri stotine ilegalnih domova. Većinu karakteriše to što ne pružaju kompletnu uslugu starijim licima. Pretrpani su. S obzrom da je ovo prvenstveno posao, glavni cilj vlasnika je zarada. Često su u stanju da prekrše i osnovni humani postupak u lečenju. Na primer, razni ljudi borave u istoj prostoriji različitog zdavstvenog stanja a medicinski nadzor je nepotpun. Dešava se i to da, kako bi se izbegle kontrole, ljude jednostavno preko noći presele u drugu zgradu. Ljudi su u osetljivom položaju. Posebno oni koji su sklopili ugovor o izdržavanju sa ovakvim ilegalnim staračkim domom. Pored četiri stotine ilegalnih domova, prema statistici Ministarstva za rad I zapošljavanje, registrovan je 121 starački dom. Od toga, 24 je u Vojvodini. Aleksandar Vulin, ministar rada rekao je da se na sajtu ministarstva svako može uveriti o tome da li svoje roditelje ili rođake stavlja u prijavljen ili nelegalan dom. Onaj ko izabere nelegalan dom gde se ljudima ugrožavaju životi, čini krivično delo i biće priveden pred lice pravde. Podsetio je na to da je Ministarstvo za socijalna pitanja u proteklih devet godina zatvorilo 42 nelegalna doma, a u protekle dve godine katanac je stavljen na 56 objekata.
Međutim, situacija koja se dogodila takođe pokazuje da vladine mere kasne. Prijavljivanje domova je počelo pre tri i po godine, u maju 2013. Ali dok se počelo sa pravljenjem reda, dotle se na uštrb državnih domova povećavao i broj ilegalnih. Od 121 dozvole, 110 je izdato ljudima čiji su objekti u privatnom vlasništvu a samo 11 državnih je registrovano. Jasno je da je vlada ustupila prostor za privatnu inicijativu, koja ipak nije mogla da se drži pod kontrolom. Prvenstveno, treba pojačati rad inspekcije. Povećati broj državnih domova, dostupnim i građanima sa nižim primanjima. Država bi uopšteno trebala da povede više računa o starijim osobama. Aktuelna vlast da ih se ne seti samo pred izbore. U hitnoj pomoći ne treba prvo pitanje da bude koliko godina ima osoba kojoj je potrebna pomoć. Naravno, pre svega treba obezbediti pristojan život porodicama. Onda će svako za sebe odlučiti kako će se brinuti o roditeljima, bakama i dekama. Pretnja gonjenjem ni u ranijim slučajevima nije bila rešenje. Čak ni tamo gde bi to imalo smisla.
