Za Zrenjanince, naročito za one koji žive u blizini reke, nekada je Begej bio pravi blagoslov. Međutim od šestdesetih godina prošlog veka pa sve do današnjih dana verovatno mnogi su pomislili da bi možda bilo bolje stanovati malo dalje od obala. Naročito u letnjim mesecima, kada okolinu obliva neizdrživ smrad. Nije tajna da otpadne vode iz najvećeg banatskog grada i njegove okoline, gde je 120 hiljada domaćinstava priključeno na sistem kanalizacije, odnosi reka Begej.
Naravno, to je tako vekovima, ali su industrijalizacija i povećanje broja domaćinstava, zagađivača, pa i nepažnja prema okolini doveli do toga da je sada poslednji trenutak da čovek učini nešto u cilju očuvanja svoje okoline. Verovatno nije slučajno što gradski oci sada obećavaju ukidanje ovakvog stanja, to jest da će se uskoro započeti sa izgradnjom sistema za čišćenje otpadnih voda, što ni u boljim vremenima nije bio jednostavan zadatak. Verovatno nije slučajnost ni to što je odluka doneta za vreme najvećih vrućina.
O potrebi ove investicije već decenijama govore sve vlasti. Prema pojedinim podacima u proteklih 36 godina već četvrti put se izražava namera izgradnje prečišćivača. Do sada je cela stvar dospela samo dotle da je urađena studija izvodljivosti projekta, a lokalni parlament je odobrio započinjanje investicije. Nedavno imenovani v.d. direktor Gradskog Vodovoda, Ivan Dević, kaže da je sada na potezu srpska vlada, koja bi trebala odobriti model državnog i privatnog partnerstva. Kaže da je dobar znak, što postoji mnoštvo kompanija koje su izrazile spremnost za partnerstvo sa Zrenjanincima. Među njima ima i domaćih i inostranih preduzeća koja imaju potrebno iskustvo za ostvarivanje ovakvih investicija.
Za sada se zna samo da će se sistem za prečišćavanje otpadnih voda izgraditi kod izlaza Begeja iz grada. O vrednosti investicije za sada nadležni ne govore ništa, ali je očigledno da će nabavka materijalnih sredstava diktirati tempo ostvarivanja ideje. Najveći problem nadležni vide u niskoj naplativosti komunalnih dažbina, i u nedovoljnoj količini dotacija Evropske Unije.
Prema gradonačelniku Zrenjanina, Čedomiru Janjiću, izgradnja prečišćivača otpadnih voda je jedan od najvažnijih zadataka lokalne samouprave u narednom
mandatu. Naime, u gradu je u potpunosti izgrađen sistem kanalizacije, ali se i u sve više sela postavlja kanalizacija. Sve otpadne vode se slivaju u jedan kanal, iz kojeg se prelivaju u Begej.
Izgradnja prečišćivača bi u velikoj meri popravila kvalitet života građana u okolini, koji je prema pojedinim pokazateljima među najgorima u zemlji. Od prekograničnih reka Srbije i Rumunije najzagađeniji je kanal Begeja. Očigledno je da je zagađivanje Begeja kod nas smanjeno prvenstveno zbog činjenice što su fabrike čije su se otpadne vode decenijama ulivale u reku, prestale sa proizvodnjom. Privredna kriza naravno, neće očistiti vodu Begeja. Stručnjaci kažu da se iz korita reke mora odstraniti više metara debelog sloja, veoma otrovnog mulja. Pre nekoliko godina ovaj posao je odrađen u Rumuniji. A što je još važnije, u susednoj državi su i prestali sa daljim zagađivanjem reke.
Grad Zrenjanin ima poseban zadatak da nakon skoro četiri decenije završi izgradnju tri jezera koja su predviđena na mestu isušenog korita reke Begej. Sudeći prema naznakama ne postoje velike šanse da se iz domaćih izvora završi jedna od najvećih komunalnih investicija grada, koja je u početku nazivana „investicijom stoleća“, ali je vremenom postala „ekološka bomba“. Pošto se sve više otpadnih voda nagomilalo u delu reke koja u obliku potkovice prolazi gradom, i pošto se čišćenje mulja vršilo sve neredovnije, tok vode koji se usporava u krivini je sve više otežao plovidbu rekom. Zbog toga je na kraju sedamdesetih godina prošlog veka odlučeno da se povežu korita reke koji prolaze paralelno u udaljenosti od nekoliko stotina metara, ali u suprotnom pravcu, i da se reka skrati za tri kilometra. U donošenju ovakve odluke verovatno je odlučujuću reč imala tadašnja politika. Čula su se i mišljenja da bi bilo bolje povremeno očistiti od mulja krivinu korita nego započeti skupu investiciju.
Posle 1980. godine skraćen je vodeni put koji prolazi gradom, a deo reke oko Male Amerike je postala mrtva reka koja je docnije isušena. Doneta je odluka da se na njenom mestu naprave tri zasebna jezera, koja bi služila za pecanje, kupanje i sportove na vodi.
Od tri jezera jedno je u potpunosti, a jedno delom završeno, ali nije izgrađen sistem za prečišćavanje vode. Početkom devedesetih godina u potpunosti se prestalo sa radom. Polugotova jezera se od tada ne koriste namenski, a u međuvremenu su se i obale počele urušavati, usled čega se više osoba udavilo u jezerima. Bakteriološki sastav vode nije zadovoljavajući, a na to se niko ni ne upozorava.
Najveći problem predstavlja srednje jezero, čiju su izgradnju više puta započeli, ali na čijem mestu se danas nalazi močvara, obrasla trskom. Jedva nekoliko stotina metara od centra grada okolinu ruži gnezdo komaraca, ilegalno odlagani otpad i močvara. Pored toga, u blizini nekadašnje kapetanije na suvom je ostao i pešački most, koji je prema stručnjacima opasan po život, ali je ipak omiljeno sastajalište mladih.
