26. juna će biti tri godine od postavljanja spomenika u Čurugu. Osvećenje tog spomenika je bila velika stvar, kada su se mađarski i srpski predsednici država zajedniči poklonili pred uspomenom nedužno ubijenih ljudi, i danas je velika stvar, jer je znak da je sa jedne strane započeta neka vrsta pomirenja, a sa druge strane zbog toga što preživeli i rodbina žrtava imaju gde da odaju poštu mrtvima, ili samo da posede na nekoj od klupa i da se prisete bližnjih.
Pre nekoliko dana pozvala nas je Julija Teleki da nam ispriča u kakvom je stanju sada okolina spomenika. Zamolila nas je da pomognemo. S njom smo otišli u Čurug. Bila je velika radost videti da ljudi taj spomenik ne posećuju samo prilikom svečanosti. Videli smo vence gimnazijalaca iz Senteša i Saveza Rakoci. I videli smo i smeće, komade stakla, ispred jedne klupe izgaženu travu, tragove motocikla, školicu iscrtanu kredom na beton. I tome se treba radovati jer ovo mesto verovatno posećuju lokalni mladi ljudi koji tu provode svoje vreme. Bilo bi dobro ukoliko bi ovaj spomenik postao deo života sela. Možda se to već i dogodilo.
Julija Teleki dve decenije neguje uspomenu na ubijene Mađare iz Čuruga. Juliju, koja je preživela proterivanje iz Čuruga, mnogi pominju samo kao postavljača krstova, jer dok tu nije stajao spomenik, ona je svake godine postavljala krst na tom mestu, a ako je taj krst oskrnavljen, polomljen ili pokraden, ona je sledeće godine donosila drugi, isklesan od kamena ili izrađen od drva. Povremeno, i sada posećuje spomenik. Kaže da je velika radost i donosi joj veliki mir što ovaj spomenik postoji. Za nju je od ogromne važnosti što su se mađarski predsednik Janoš Ader i srpski predsednik Tomislav Nikolić zajedno poklonili pred uspomenom nedužno ubijenih ljudi.
Ja sam godinama govorila da čekam da u Čurug dođe srpski predsednik, i nema veze, ako ne kaže ni reč, samo da pogne glavu. To se desilo i tu stoji i spomenik. Doduše nije obećani spomen-park, ali možda i nije najveći problem što se nije izgradio obećan parking, što nisu posađena stabla, što ovo mesto ne izgleda kao spomen-park. Mnogo veći problem je što je tu sve zapušteno. Korov je visok i ceo metar, krave šetaju ispred spomenika, tu je njihov izmet, a na klupe se ne može sesti jer su zarasle u korov. Veoma je lepa okolina: tu je Mrtva Tisa, samo bi se trebalo voditi računa o ovom spomeniku i njegovoj okolini. Pre više godina je gradonačelnik Žablja obećao da će se formirati komisija koja će brinuti o spomeniku i njegovoj okolini. Ne znam šta je sa tom komisijom, ja vidim da tu niko ne kosi travu, i vidim da zainteresovani dolaze ovde iz Mađarske i za sve nas se stidim zbog zapuštenosti koja se tu vidi. Ja ne mogu da održavam ovu okolinu, ja za to ni snage, ni para nemam – kaže ogorčena Julija na licu mesta.
I zaista, korov je ogroman. Ne može se sesti ni na jednu klupu. I krave zaista pasu na mestu gde bi trebalo da stoji planirani spomen-park. Pokušali smo u mesnoj zajednici da saznamo zbog čega se ne održava okolina spomenika. Samo bi se trebala pokositi trava i trebalo bi se zabraniti kravama da odlaze sve do spomenika i da ostavljaju svoj izmet.
Sekretar mesne zajednice Čuruga, Dragan Pinjić, je rekao da održavanje okoline spomenika ne spada u njihovu nadležnost. Mesna zajednica je pre nekoliko godina imala još dva radnika za javnu čistoću i dva pogrebna radnika, sada je tu samo sekretar. Čurug pripada opštini Žabalj, pa nam je preporučio da se interesujemo tamo. Do zaključenja ovog broja lista Mađar so nismo uspeli da dođemo ni do koga iz žabaljske lokalne samouprave.
U Čurugu nam je stariji čovek, koji živi u blizini spomenika, rekao da bi on rado pokosio poljanu kada je to potrebno, samo da mu neko plati za to.
