Prema uredbama o ocenjivanju, zakona o obrazovanju, učenici prvih razreda osnovne škole se na kraju prvog i drugog polugodišta ocenjuju opisnim ocenama umesto numeričkih. To nije novina, prvaci od školske 2003/2004. godine dobijaju opisne ocene, ali su u septembru 2015. godine škole dobile nove dnevnike, a krajem prvog polugodišta su učenici dobili i novu vrstu đačke knjižice. U ovim dokumentima se i dalje vrši opisno ocenjivanje, ali se tekst opisne ocene već može pronaći u dnevniku, kao i u đačkoj knjižici, formulisano u više kategorija, a učitelj stavlja znak „x“ u rubriku koja najviše karakteriše učenika.
O novini i o dosadašnjim iskustvima razgovarali smo sa učiteljicom subotičke Osnovne škole „Ištvan Sečenji“, Lenke Kobrehel.
- Od kada je uvedeno opisno ocenjivanje, imali smo mnogo dilema pošto tada još nisu bile formulacije, već je svaki učitelj formulisao ocenu prema sopstvenom nahođenju. Svojevremeno sam učestvovala na kursu na kojem su nas naučili da opisna ocena na polugodištu i na kraju školske godine mora da bude kratka, jasna, razumljiva, i što je veoma važno, pozitivna, te da uvek moramo opisivati ono što dete zna, a ne ono što ne zna. Na primer, ako dete nije znalo da sabira do dvadeset već samo do deset, onda nismo pisali da ne zna da sabira do dvadeset, već da zna da sabira do deset. To je lepo zvučalo, ali su roditelji bili u nedoumici, pošto nisu znali koju ocenu zaslužuje njihovo dete. Bilo je primera da su roditelji pitali učitelja kojoj bi numeričnoj oceni odgovarala opisna ocena. Iako sa opisnom ocenom roditelj dobija informaciju o tome šta njegovo dete zna i šta se kod njega još mora razvijati, rečima izražena ocena može biti motivišuća,ne samo numerička. Samo se treba navići na informaciju dobivenu u ovoj formi, treba da se naviknu i roditelj, kao i učenik i učitelj. Na pomenutom seminaru nije bilo obavezno učestvovanje, pa je zbog toga dosta kolega i izostalo – pričala nam je učiteljica.
Više godina nakon uvođenja opisnog ocenjivanja pokazala se potreba za promenom. 2013. godine je Savez učitelja Srbije signalizirao ministarstvu, koje je formiralo radnu grupu u saradnji sa Savezom učitelja i pedagoškim udruženjima, sa ciljem da se smanji administracija opisnog ocenjivanja i da roditeljima bude jasnije vrednovanje. Nova verzija je urađena na osnovu mišljenja 227 učitelja i 760 roditelja, a do septembra 2015. godine izrađen je i novi dnevnik, a i nova đačka knjižica, u kojima već unapred formulisani opisi označavaju nivo napretka učenika i stepen prihvatanja obaveza. Učitelj može da izabere opis koji najviše odgovara detetu i da to sa „x“ označi u odgovarajućoj koloni.
Da vidimo konkretan primer! Opisi iz mađarskog jezika koji se odnose na kulturu govora su sledeći: Napredak je manji od očekivanog. Napredak je konstantan, ali sporiji. Napredak odgovara očekivanjima. Napredak je veći od očekivanog. U slučaju vrednovanja učenika učitelj u slučaju vrednovanja kulture govora može da izabere jedan od navedena četiri opisa i može da stavi znak „x“ pored opisa koji odgovara učeniku.
- Sada nam je teško da se naviknemo na ovo označavanje. I za to treba malo vremena. Utoliko je to i olakšanje u poslu,pošto ne moramo mi sami da formulišemo opisnu ocenu. U dnevniku, svakog meseca, pišemo znake „x“ u rubrike, a kod opisa koji ima najviše znakova „x“, taj će opis dobiti na kraju „x“ u đačkoj knjižici. U đačkoj knjižici su isti opisi kao i u dnevniku. To je i roditeljima razumljivije. U đačku knjižicu će pored toga stajati i opis, u nekoliko rečenica, i na kraju prvog i na kraju drugog polugodišta, koji će formulisati sam učitelj. Učitelj u kratkim rečenicama treba da da mišljenje o napretku i radu učenika. To je kratak opis o kvalitetu usvajanja nastavnog programa, o preuzimanju zadataka, a na kraju pišemo i predlog, u cilju efikasnijeg učenja i motivacije. Mislim da opisno ocenjivanje može da bude sistem koji dobro funkcioniše, ali meni lično nedostaje to što nema dela gde možemo opisati u čemu je dete talentovano, za šta ima izuzetne predispozicije, u čemu je jedinstveno i naročito šta se kod određenog deteta može razvijati – rekla nam je učiteljica, od koje smo saznali da učitelji o svakom učeniku moraju voditi i pedagošku svesku, u koju svakog meseca moraju upisivati svoje utiske, iako je cilj bio smanjenje administracije. Vođenje ove sveske zahteva temeljiti rad, pošto se mora pratiti razvoj svakog učenika, i efikasnost rada svakog učenika (na primer kontrolne zadatke ilustrujući procentualno), mora se pratiti i motivacija, aktivnost izražena na časovima, ponašanje, socijalne kompetencije i sposobnost za izvršavanje zadataka, treba da se daju predlozi za dalji razvoj. U ovoj pedagoškoj svesci opisuje se i marljivost učenika, njegovi odnosi sa ostalim učenicima, njegova disciplinovanost, kao i odnos prema domaćim zadacima. Do sada je sve to vođeno u dnevniku, ili je učitelj o svemu tome stavljao beleške u svoj notes, ali sada se mora popunjavati i posebna pedagoška sveska.
Lenke Kobrehel je na kraju rekla da bi opisno ocenjivanje prema njenom mišljenju moglo da se zadrži do kraja nižih razreda, jer je promena u drugom razredu, prilikom prelaska na numerično ocenjivanje, veoma nagla, a mali učenici se odjednom moraju suočiti i sa negativnim konotacijama numeričnog ocenjivanja. Dok se, naime, opisno ocenjivanje fokusira na akcenat pozitivnih pojava, do tada prilikom numeričnog ocenjivanja ima i trojki, dvojki, pa čak i jedinica, a pitanje je da li je numerično ocenjivanje i bolja motivacija.
