Mirovne vežbe i Zbunjeni klinci

Mađar so

2014. november 3., 15:28 >> 2014. november 3., 16:30

Kommentek száma 0 

Izdavačka kuća „Napkut”, „Napkút”, iz Budimpešte je nedavno objavila knjigu Atile Sabo Paloc „Zbunjeni klinci”. Radi se o zbirci novela koje je autor napisao za vreme krvavih devedesetih godina, za vreme balkanskih ratova, posle velikog susreta autora sa jednim od najvećih muzičkih spektakala Srednje Evrope - Sziget Festivalom.

„Zbunjeni klinci” je nastavak knjige koja nosi naziv „Mirovne vežbe”, a koja je prošle godine objavljena takođe kod Napkuta. „Mirovne vežbe” sadrži priče, novele, napisane još dok sam živeo u Vojvodini, a govore o tome kako smo živeli mi, vojvođanski mađari, tokom devedesetih godina, u senci ratnih divljanja, kako su ratovi menjali naša razmišljanja, nas same, kako smo preživeli sve što nam se desilo. Ne govorim o ratnim pričama, nego o malim, svakodnevnim stvarima koje su nam se događale”, priča za „Mađar so” autor knjige. „Naslov, „Mirovne vežbe”, se takođe odnosi na ratnu tematiku; ako se vojska u mirnodopskim uslovima sprema za ratove na vojnim vežbama, onda se mi, civili u ratu spremamo za mir koji priželjkujemo svakim uzdisajem, svakom mišlju… To su naše mirovne vežbe. Kao što je bila mirovna vežba i ta poseta Siget Festivalu; tih nekoliko dana normalnosti godišnje, nam mnogo znači, da se izborimo sa svakodnevicom ratova. Kao i drugi festivali, oni manji, naši, kao što je bio na primer omladinski festival u Senti ili kanjiški džez-festival – sve su to bili naši poligoni mira”, kaže Atila Sabo Paloc.

Autor podseća da je u južnoslovenskoj štampi već odavno odomaćen termin „generacija kojoj je ukradena mladost”, a koja označava baš njegovu generaciju, one, koji su početkom i za vreme balkanskih ratova stizali u neke godine kada se čovek susreće sa životom. „Imali smo 17 ili 18 godina, bili smo zbunjeni klinci, kao što i govori naslov nove knjige. Odrasli smo u relativno dobrostojećim porodicama koje su uživale sve blagodeti i negativne uticaje Titove Jugoslavije. Bili smo deca, pojma nismo imali o politici, o masovnim ubistvima na kraju II. svetskog rata, o manje lepoj strani socijalizma i komunizma. Ja sam dete razvedenih roditelja, a to je u mom slučaju značilo da sam svake godine tri puta išao na letovanje; jednom sa ocem, jednom sa majkom, a jednom sa školom. Bilo je to dobro vreme, ma šta danas da mislimo o toj Jugoslaviji. Odrasli smo uživajući u stvarima od kojih ja ni polovinu nisam mogao osigurati svojoj ćerki koja se rodila 1994. godine. Moja je generacija ta koja je odrastala u relativnom blagostanju, a u momentu kada je trebala da započne svoj život, izgubila sve što je do tada poznavala. Ne kažem da nismo razumeli šta se dešava; razumeli smo veoma dobro, ali nismo mislili da sve to ima ikakvog smisla. Iz ove zatvorene države gledano, u početku smo mislili da su stvari, kao što je Siget, nedostižne za nas. Zbog toga su bili katartični momenti kada smo prvi put videli uživo na sceni Motorhed, Toj Dols ili Prodidži, koji doduše nikad nismo voleli…”, priseća se Atila Sabo Paloc.

Prvi Siget Festival je održan 1993. godine, ali je Atila Sabo Paloc prvi put posetio ovu manifestaciju tek tri godine kasnije. „Kada sam, malo kasnije, već kao vojnik Vojske Jugoslavije, čamio na Kosovu godinu dana u uniformi, lepo sam rekao svom kapetanu da ću ja otići na taj festival. Bilo je to vreme kada je svako ko je otišao u vojsku, morao predati organima svoj pasoš, ali sam ja zaboravio na tu obavezu. Kapetan je rekao da mogu na redovno odsustvo u vreme festivala, a moje je da odlučim šta ću i kako ću da radim tih dana. Lepo smo se mi dogovorili, ali tada još ni on, a ni ja nismo znali da će nas u međuvremenu odvesti na front. Sedeo sam tako na leto 1998. godine na Kosovu, u jednom polju, leđima prislonjen na samohotku, divljao je rat, oko mene je gorelo žito, koje su zapalili policajci, gledao sam izgorele kuće nekog sela čijeg se više ni imena ne sećam, i čitao najnoviji broj nedeljnika „Mađar Naranč”, „Magyar Narancs”, koji mi je poslao Ferenc Kontra, i na čijoj je poleđini bio objavljen program Siget Festivala. I dok su se na mejn stejdžu Sigeta smenjivali Peti Smit, Šejn Mek Goven i njegovi Popsi, dok je svirala Čumbavamba, masu zaluđivao Terapi, Ramštajn i Grindej, ja sam morao da pazim da me ne pogodi albanski snajperista, kao što je to učinio sa jednim momkom neposredno pored mene. Koristim i ovu priliku da mu se zahvalim što nije mene odabrao… Stajao sam tamo, gledao kako ubacuju njegovo, još drhtavo telo, na zadnje sedište nekog auta i kako ga odvoze nekud, bez nade da će dobiti potrebnu lekarsku pomoć, a trebao sam baš u to vreme da sedim u pozorišnom šatoru i da gledam neku odličnu predstavu… Jer bi ovo potonje u tim godinama bilo mnogo prirodnije. I tada sam sebi obećao da nema veze šta će se dotad desiti, sledeće godine ću ići na Siget. To mi je davalo snagu da preživim užas rata”, kaže Sabo Paloc.  


!A cikkhez nem kapcsolódik más írás.


!A cikkhez nem tartozik képgaléria.


Mielőtt hozzászólna a cikkhez, kérjük olvassa el a moderálási alapelvet!

! Hozzászóláshoz be kell jelentkeznie:
Facebook belépés
Listázás:

  • HETI ROVATOK
  • Kerekeken
  • Napsugár
  • Nyugdíjasok oldala
  • Vonalkód
  • MELLÉKLETEK
  • Sportvilág
  • Üveggolyó
  • Magvető
  • Képes Ifjúság
  • Tarka Világ
  • Kilátó
  • Hétvége